Роб Гарат о концерту у Абу Дабију

BPO Quartet - Abu Dhabi / Liwa Oasis

На свом првом наступу у УАЕ Гудачки квартет Београдске филхармоније налазио се на познатом терену, представљајући исти репертоар снимљен на првом компакт диску овог састава – два значајна камерна дела, написана у размаку од неких 90 година.

Како се могло и очекивати, музичари су својим наступом остварили не само јасноћу и прецизност, већ су такође исказали емпатију у поимању музике попут њеног присног пријатеља.

Прва половина вечерњег наступа уприличеног у четвртак, 28.октобра, у Манарат Ал Садијату (Manarat Al Saadiyat), у оквиру Абу Даби Класикс, обухватала је извођење Бетовеновог гудачког квартета бр.10. Чувено дело компоновано је у време када је Беч 1809. године пао у руке Наполеона, премда се та драма врло мало наслућује у партитури. Ипак, у променљивој структури дела може се наслутити знатна узнемиреност: увођење и избацивање тема, промена темпа и тонова из минута у минут. Нема много доследности у погледу расположења за које би се слушалац ухватио, али после многих немирних обрта и заокрета слушаоцу је свакако приуштено огромно задовољство.

Представљено у виду традиционалне сонатне форме, први став Poco Adagio, Allegro доноси тон који је уједно и топао и лак, који се поиграва веома детаљном текстуром. У најупечатљивијим пасажима уочавају се пицикато фразе размењене у паровима преко подијума, хармоничан разговор између двеју виолина и чела и виоле – управо овај обилан пицикато је инспирисао издаваче да Бетовенов десети квартет назову „Харфни квартет“.

Болни други став Adagio Ma Non Troppo омогућава првој виолини Јелени Драгнић да одсвира своје чежњиве, романтичне мелодијске линије. Маркантна једина дама на подијуму уз тројицу мушких извођача осећајно се њише кроз музички материјал попут жене која лично проживљава ове музичке фразе.

После стишавања у виду шапата, помахнитали трећи став Presto стиже у налету нападних, синхронизованих гудача пре смиривања у нежно пасторално расположење, и уводна тема се враћа као стари знанац у четвтом ставу Allegretto con Variazioni.

У целој техничкој еволуцији и компликованој структури Бетовеновог десетог квартета, емотивна палета остаје несумњиво сужена по бетовенским стандардима, са мало осећаја за меланхолију или смртност. Чак и „радост“ која се нуди је радост нежног задовољства, пре неголи божански издисај који предстоји. Ипак, у поређењу са Брамсовим лепршавим Квинтетом са кларинетом, изведеном у другој половини вечери, Бетовеново дело нуди неупоредиво проницљивији приказ људске психологије.

Упркос томе што је компонован 1891. године, Брамсов квинтет је својствен по Моцартовом расположењу – племенитости, ведрини и достојанствености. Уз мноштво богатих, хармоничних, главних мелодија, гостујући кларинестиста Огњен Поповић се њихао по подијуму, препуштен богатству раскошних, нестварних уздижућих тонова гудача.

Ако је Бетовеново дело компоновано са циљем да скрене пажњу са ратног вртлога који је потресао Европу у његово време, онда се Брамсово дело може протумачити као вид апсолутно фантастичног ескапизма и одбацивања света у целини.